ZAR JE VAŽAN TUĐ SVET?
Naši stari su znali da kažu – pazi šta će svet da kaže, kako ćeš pred svet ovakav i mnoge druge rečenice na istu temu. Eh taj svet! Ko ga čini? Zašto je on važan?
Taj svet koji je tuđ, a prema njemu se ponašamo kao da nam je rod najrođeniji. U većini slučajeva ni ne znamo ko ga čini. Koji su to ljudi i zašto je važno šta će oni da kažu? Nismo se ni pitali sve ovo nego smo po automatizmu prihvatali sve što se tiče tog sveta koji je tu oko nas, a opet kao da je nevidljiv.
Možemo li se prisetiti koliko puta nam je on prevagnuo da donesemo neku odluku, izrazimo ili ne svoj stav po pitanju nečega? Koliko puta smo mu dozvolili da uzme kormilo i upravlja našim životom? Retki su oni koji to nisu bar u nekom period svoje staze iskusili.
Malo po malo, nismo ni svesni da razvijamo potrebu da se što bolje i jasnije pokažemo tom svetu, na raznorazne načine. Da mu pružimo sve moguće materijalne dokaze. A razlozi su … baš ovi što ih spomenusmo. Postaje nam vremenom normalno da obraćamo pažnju na sve ono što se tiče okruženja, a ne onoga što se tiče nas samih. Uhvatimo li sebe kako razmišljamo o načinima da se što bolje pokažemo drugima? Pogotovu da im pokažemo kako smo sretni, uspešni, zadovoljni, bez obzira na stvarno stanje u kom jesmo. Koji god da je razlog, kada preteramo, onda ukazuje na jedno – nedostatak vere u sebe i nesigurnost u tu istu osobu, tj. sebe. Kad god nešto previše ističemo, znajmo da nešto fali, nije kako treba. Šta fali, e to je pitanje. U istom pravcu se treba tražiti i odgovor. A on znači – želim da sakrijem ono što nedostaje (meni, mojoj deci, porodici, mom odnosu sa …).
Načini kako se ljudi pokazuju pred drugima su evoluirali. Svima nam je dobro poznat model – izgradi što veću kuću, kupi što skuplja kola, pokaži šta sve imaš da svet vidi kako ti je dobro. A danas … preplavljeni smo fotografijama koje kruže društvenim mrežama, mobilnim telefonima na kojima se ističu složne porodice, odnosi sa decom, okolinom. Kao da se ljudi utrkuju ko će više primera harmoničnog života pokazati. Da, skladan odnos, ljubav i prijatnost jesu svrha i cilj svakog bića na ovoj planeti. Ali da li se u svom tom obasipanju ovakvim slikama nalazi neka skrivena poruka? Je li u stvarnom životu tih ljudi zaista sve onako kako se vidi na fotografijama? Ima li potrebu onaj ko je ispunjen i zadovoljan da aranžira sve kako bi pred svetom pokazao da je sretan? Mislim da ne! Ako sam zadovoljna, radosna, puna kreativnih i konstruktivnih sadržaja u svom životu, ja nemam vremena da sve to još i boldiram (što bi rekli u žargonu).
Ljudi koji žive život punim plućima, oni koji žive sadržajan svaki dan – takvi nemaju potrebu da to pokazuju i dokazuju bilo kome. Kada živite svoju bajku, onda ste u njoj, ne smišljate scenario. Vi ga već živite! I nije vas briga za tuđ svet. Ni ne razmišljate o njemu. Ne primećujete da li on negoduje, mršti se, daje svoj sud o vama. Šta će vam njegov sud? Ima li mesta za njega u vašem životu? Ne, nema. Dovoljno ste ispunjeni stvarnim življenjem svog života da vas ni u jednom delu ne dotiče njegovo mišljenje. I to je ispravan stav. Ali šta sa onim ljudima koji padaju u razna minus stanja zbog kritike ovoga ili onoga, zbog reči izrečenih na račun nečega što smo uradili. Loše – po kome loše? Možda je za nas to dobro? Možda je nama to najsjanjija stvar koju smo se odvažili da uradimo?! Kako može taj tuđ svet da zna bolje od nas? Neka ovo bude pitanje koje sami sebi uvek treba da postavimo ukoliko smo ovisni o tome šta drugi misle ili kažu o nama. Nije bitan onaj drugi. Bitni smo mi i naše mišljenje, percepcija i doživljaj nas samih. Bitno je da živimo ono što se upinjemo veštački da pokažemo drugima.
Manimo se sveta i njegovog suda. Bolje je da se potrudimo da sa puno radosti i istine ugodimo sebi i svojim najbližima. Oni i mi smo važni, a ne niko drugi. Uostalom, zar se ne kaže da se svetu nikad ne može ugoditi? A zašto bismo mu i ugađali? Ugađajmo sebi I nama bliskim osobama. A svet? Pustimo svet neka se bavi nekim drugim, ne nama.
