VRTEŠKA SVAKODNEVICE

Moderno doba sa sobom nosi sve veće ubrzanje – u svemu. Postalo je normalno da svaki dan bude ispunjen užurbanošću, intenzivnim kretanjem, pa i mi postajemo takvi. Kada bi nas neko pitao kuda toliko žurimo, ne bismo znali odgovor. Postoji neka tačka kojoj stalno težimo (samo da još ovo uradim, samo još ovo). Često ni sami ne primetimo da smo se ubacili u neki ritam koji nas uvlači u vrtlog pa nas okreće i tumba – kao na vrtešci. Nemamo vremena da zastanemo, udahnemo, samo idemo dalje i dalje. Grabimo za još jednim korakom, za još jednim poslom koji treba da obavimo, za još jednim vrhom koji treba da osvojimo. Usput, ni ne razmišljamo jesmo li u stanju da takav tempo pratimo. Koliko smo utrenirani da izdržimo ritam trke u kojoj se nalazimo? Možemo li svi da idemo istim korakom? Uostalom, treba li da bude tako?

Retki su oni kojima ovaj vratolomni ritam odgovara. Većina se trudi da sustigne sve što se postavlja isred njih u danu. Ulažu velike napore da se održe i budu u celosti prisutni u događajima koji su vezani za dan kroz koji prolaze. Zanimljivo je koliko su ljudi zaista prisutni? Da li ipak nešto propuštaju? Sigurno da u brzini nismo u stanju sve da opazimo, pa tako ni da ispravno odreagujemo. Zato su sve prisutnije tenzije i rasprave između ljudi koji se i ne poznaju. Pod pritiskom da nešto moramo, opterećujemo svoj nervni sistem, pa nam on odgovara napetošću i uznemirenošću. Dalje se sve samo lančano i uzročno- posledično događa. U isto vreme se trudimo da budemo mirni, staloženi, da ne reagujemo ljutnjom na datu situaciju. Možda uspemo u tome. Međutim, informaciono polje je zabeležilo taj ,,zemljotres’’ i onda slede dodatni napori celog organizma da sve preradi. Dok se on bavi amortizacijom datog događaja, mi nastavljamo dalje. Brzinu ne smanjujemo, nego je činimo sve većom. Situacija je ista kao da se nalazimo na pravoj vrtešci i prolazimo krugove. U brzini kojom se ona okreće, nismo u stanju da vidimo sa punom pažnjom okolinu. Jedna za drugom se nižu slike, a mi ni jednu ne uspemo pažljivo da vidimo. Uostalom, kako bismo i mogli? Taman se pojavi jedna, mi pokušamo da je registrujemo, kad evo druge, treće. I sve ih površno doživimo. Nekima se od silnog okretanja zavrti u glavi.

Međutim, paralelno sa svakodnevnim fizičkim ubrzanjem, dešava se i uvećanje količine misli koje nam prolaze kroz glavu. Težeći da sustignemo i obavimo sve što treba na dnevnom nivou, opterećeni smo razmišljanjima kako da to ostvarimo. Teret briga se samo povećava i dolazimo u stanje neke vrste centrifuge. Na kraju dana kad sve stane, u nama ostaje kao odjek zvuk meteža, gužve, buke. Šta je svrha ovoga? Uživamo li u tome ili se samo naprežemo da sustignemo život, da ne ispadnemo iz ritma? Srećom, desi se trenutak kada shvatimo da je bolje stati sam i udahnuti vazduh punim plućima, nego da nas život na to primora. Ništa nije toliko hitno da bismo se morali polomiti da to ostvarimo. Smanjenom brzinom možemo postići isti rezultat. Upravo kao da se utrkujemo na autoputu ko će brže voziti. Na kraju priče ostaje vrlo mala razlika, a opasnost od povređivanja ogromna. Vrlo je slično i sa jurnjavom u svakom danu. Mnogima ne padne na pamet da brzina sa sobom nosi i vrstu opasnosti (u svemu). Najbanalnije – kada pretrčavamo ulicu, brzopleto preskačemo stepenike dok hodamo. Ukoliko nam pređe u naviku da stalno žurimo, onda se to vrlo brzo počinje odražavati na mnoge naizgled trivijalne stvari u kojima učestvujemo. Možemo npr. prevideti važan deo teksta (na ispitu, u mailu, u ugovoru). Usled vlastite nepažnje možemo se naći u brojnim nevoljama i neugodnim situacijama.

Nije na odmet zastati malo, pa ići laganijim korakom. Da, prijatno je okretati se na vrtešci, ali ne stalno. Ubrzanje je nužno u nekim situacijama. Kad god imamo priliku, usporimo. Primetimo detalje iz okruženja koje nismo ranije. Udahnimo vazduh punim plućima. Udahnimo život punim plućima! Uvek je bolje sam usporiti i pronaći svoj ritam. Ukoliko je suprotno, stvari mogu vrlo lako da izmaknu kontroli, a onda ne možemo ni da sagledamo moguće posledice. Nisu nam isti koraci, pa ne hodamo istom brzinom. Uostalom, zašto bismo to radili? Najbolje je da uhvatimo korak sa samim sobom i sami odredimo tempo. Onda nam se ne mogu dešavati nervoze i rastrzanost. Naš korak, našim ritmom gotovo sigurno vodi ka boljem prolasku kroz svaki dan.

https://holizam.com/wp-content/uploads/2023/06/Danijela-logo-final-purple.png