PLES SVETLA I TAME U NAMA

Kao trake koje se njišu nošene blagim strujanjem vazduha. Prepliću se. Ponekad i zamrse… Svetlo i Tama. Dobro i loše. Naše vrline i mane. Naši polariteti. Suprotnosti od kojih smo sazdani. I ta oba dela nas, spojena su u celinu. Pitanje je koliko sami sebi dozvoljavamo da budemo i Svetlo i Tama? Koliko sebi dopuštamo da ispoljimo i jedno i drugo? Uglavnom ne. Jednim se ponosimo, a drugo spretno krijemo. Zašto?

Pažljivije posmtrajući sebe i svoje okruženje, primetićemo da najvećim delom se ignoriše sve ono što nije po opštem mišljenju dobro. Pa tako se trudimo da budemo fini, čak i kada to ne želimo. Onda kada bismo najradije istresli iz sebe sve što nam kao teret stoji na Duši. Ali ne radimo to. Da li zato što to nije u redu ili zato što želimo da izbegnemo konflikte? Ili možda da ne budemo svrstani u neke loše osobe? Iz tih i mnogih drugih razloga, radije ćemo se upinjati da budemo savršeni. Trudićemo se da na silu imamo kristalno čiste, pozitivne misli, osećanja. Da smo najplemenitija Bića. Osobe koje su prema svima pažljive, dobronamerne, ljubazne, obzirne… Puno toga što ima predznak plus.

A šta se dešava sa svim onim što ima predznak minus? U kom delu nas se nalazi ono što je manje prijatno? Gde je naša ljutnja, bes, zavist, ljubomora, sklonost ka svađama, eksplozivnost? Tu je, u nama, na istom mestu gde i ovo pozitivno. Naše lice i naličje. Lice koje ne želi da se naličje prikaže i pokaže. Svetlo koje ne da tami da izroni. I onda ko zna koliko puta nešto prećutimo, ne odreagujemo, pravimo se da je sve u redu. A u nama prava zbrka od osećanja nemoći, ljutnje, negodovanja… I tako sakupljamo u sebi sve što nemamo snage da kažemo, sve one situacije kada nismo umeli da odreagujemo, sve preko čega smo prećutno prelazili. I tako slažemo jedno nezadovoljstvo na drugo, bes na bes, strah na strah, sve do… Do momenta dok nas ti minusi ne preplave kao ogroman teret. A mi već postali majstori u tome da prikrijemo kada smo u minus fazi. Ni slučajno to ne pokazujemo. Ipak, to mora negde da se smesti. Negde mora da boravi. A to mesto je naše fizičko telo. Ono se do određenog momenta bori i balansira. A onda? Krene lagano da puca po šavovima. Tada nam blinka da je prevelika disharmonija nastala. Pokušava da nas upozori da obratimo pažnju na njega. Da se pozabavimo i vidimo šta to nije u redu. Šta je dovelo do toga.

Ako se prepustimo i oslušnemo sebe, tišinu u nama, mudrost koja iz nas govori, naći ćemo i izlaz iz nesklada u koji smo upali. Shvatićemo da je suština u prihvatanju suprotnosti. Da treba jednako da ih prigrlimo. Razumećemo da su sve to delovi koji čine nas. Nikako ne treba da isključujemo jednu a prihvatamo drugu stranu nas. Isključivost nas ne vodi ka lakoći življenja. Ona je put ka rigidnosti, ka stvaranju oklopa koji nas ograničavaju i sputavaju. Negiranje postojanja „lošeg“ u nama, vodi takođe ka neudobnosti. Kako ćemo znati da uživamo u lepoti sunčanog dana, ako ne znamo za sumoran i olujni? Kako prepoznati radost, ako tuga nije bila naše iskustvo?

Svetlo i Tama su međusobno prožeti u nama. Podjednako smo sačinjeni od svih vrsta polariteta. I svi oni jesu deo nas. Ne postoji čovek koji nije nekad nekog uvredio, povredio, naneo bol, uputio grubu reč. Možda nije svesno to učinio, ali je sigurno učinio. Nema Bića na planeti Zemlji koje je sačinjeno samo od vrlina. Niti onog koji je satkan samo od mana. U svakom Biću postoji i jedan i drugi deo. Zavisi od nivo naše Svesti i svesnosti koji deo ćemo više hraniti. Hoćemo li se truditi da promenimo mračnu misao koja nam je došla ili ćemo na nju dodavati još jednu, pa još jednu? Hoćemo li stalno upadati u svađe i rasprave ili ćemo naučiti kako da ne dolazimo u takve situacije?

Dopustimo da Svetlo obasja one zabačene delove nas prekrivene Tamom. U tim delovima su dragocene informacije o nama, delovi koji nam pomažu da bolje upoznamo sebe… da bolje razumemo sebe. Da znamo odgovore na pitanja zašto se baš tako ponašamo, zašto baš tako reagujemo na datu situaciju… U zabačenim delovima nas leže mnogi odgovori. Vrlo dragoceni. Leži mudrost prihvatanja dualnosti u nama. Nalazi se spoznaja da sve jeste deo Života u nama.

Prigrlimo i Svetlo i Tamu u nama… Prigrlimo jednako i naše vrline, kao i mane. Prihvatimo ih kao deo sebe. I dopustimo da se i Svetlo i Tama u nama prepliću. Isprepletene tako, te dve niti nas svojim ritmom vode, dopuštajući Životu da kroz nas teče u svoj njegovoj punoći. Na taj način, mi mu se ne opiremo, nego ga prihvatamo i plovimo zajedno sa njim. I ne ometamo trake Svetla i Tame da se same spajaju i razdvajaju… Ne zaustavljamo im korak; ne ometamo njihov ritam. Znamo da njihov zajednički ples je ono što nas čini celovitim. Jedno bez drugogo ne ide. Uz pomoć jednog bolje razumemo drugo. A uz oboje, bolje razumemo sebe i sam Život koji kroz nas teče.